Rukopis

28.11.2020

Šta očekuješ kada ništa ne očekuješ?

Autor: Maja Nikolić

Koliko puta ste čuli rečenicu: ,,Desiće se kad se najmanje nadaš''? Iskreno, ja više i ne brojim.

Ali, neke stvari je nemoguće ne očekivati, ne željeti, ne nadati im se.

Ipak, postavlja se pitanje, ko to kreira naša očekivanja? Da li su ona zaista naša, ili su možda jednstavno odraz pritiska okoline? Roditelja, društva, profesora, poslodavca, sistema? U savremenom dobu jednostavno morate konstantno raditi na sebi, biti bolji od ostalih, željeti više, nadograđivati svoja znanja ukoliko želite da nešto uspijete. Isto je i sa odnosima među ljudima. Morate paziti šta ćete reći, u kom trenutku, da li ćete svojom iskrenošću povrijediti nečija osjećanja...  Pod uticajem različitih stvari koje se od nas očekuju postali  smo ravnodušni na sitnice koje nas okružuju, i na kraju upravo mi budemo povrijeđeni. 

Živjeti pod konstantnim pritiskom da nešto treba bolje, više, drugačije, zaista nije lako. Zašto jednostavno ne zastati, proslaviti određeni uspjeh, napraviti pauzu i spremiti se za sve ono što nas očekuje u budućnosti. Koliko smo u današnjem užurbanom svijetu, gdje se stvari mijenjaju iz sekunde u sekundu, spremni da damo sebi oduška. Da uživamo u lijepom danu, u omiljnom kolaču, pa i ličnom neuspjehu. Jer kako ćemo znati da cijenimo uspjeh, ako smo zapostavili naše neuspjehe?

Nisam neko ko krivi sistem za sve propale pokušaje u životu, ali nije da nam je baš išao na ruku. Školujete se, prisutvujete brojnim obukama, usavršavate se na razne načine kako biste bili što spremniji za surovo tržište rada, al' gle čuda... Na to se baš, baš dugo čeka. Osim ako vas ne zadesi neka luda sreća, što i nije tako često.

Koliko znate mladih ljudi da su upisali određenu školu zbog toga jer im je društvo u istoj, ili mladih koji su upisali medicinski fakultet jer je baš on  neostvarena želja jednog od njihovih roditelja? Mislim da ih ima i previše. Moramo se zauzeti sami za sebe, odlučiti šta želimo a šta ne, a za neke stvari jednostavno naučiti da kažemo ne.

Nisu svačija viđenja uspjeha ista... Neko želi da osnuje zdravu i zadovoljnu porodicu, neko želi uspješnu karijeru, a neko i jedno i drugo. Ko smo mi da bilo koga ograničavamo, a svjesno ili nesvjesno to često činimo. 

Zbog čega se godinama susrećemo sa istim problemima, kroz svakodnevna dešavanja, vaspitanje, obrazovanje, zapošljavanje, međuljudske odnose, ali  i dalje ne reagujemo? Konstantno se vrtimo u krug, bez pokušaja da nešto prmijenimo. 

Iskreno, jedino onda, kada stvari budu funkcionisale na drugačiji način, moći ćemo da preispitamo naša očekivanja i da zaista znamo šta želimo. Kada nam roditelji ne budu odlučivali koga da poštujemo, sa kim da se družimo ili izlazimo, kada ne budemo morali da poznajemo ''nekog'' da bi nas upisao u Gimnaziju, ili da imamo člansku kartu određene partije kako bismo se zaposlili, tek tada će naša očekivanja biti samo naša. Kakva god ona bila, i koliko god se nekom činila mala ili velika, dostižna ili nemoguća... Društvo se ne mijenja preko noći, tako da će još vode proteći dok se neke stvari vrate u svoje tokove. Ali zato možeš da mijenjaš sebe, i način na koji će to društvo uticati na tebe.

Zato, kreni danas... kreni od sebe. Zastani, odmori se i razmisli gdje želiš da budeš u narednom periodu. Bez tuđih mišljenja, želja, savjeta, rokova. Bez pritiska da nešto moraš, jer apsolutno ništa ne moraš. A dobra, stara očekivanja  zamijeni  neizvjesnim iščekivanjem. Jer koliko god se trudili, neke stvari jednostavno ne zavise od nas. 


Meša Selimović: „Što je to s nama i sa životom, u kakve se to konce saplićemo, u što upadamo svojom voljom, u što nevoljom, što od nas zavisi, i što možemo sa sobom. Nisam vešt u razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke.”


Foto: Unspash