Rukopis

16.06.2020

Od(vezivanje)

Autor: Jasmina Fulurija

Često se vežemo za emocije, odnose, situacije – i ne dopuštaju nikakvo drugo kanalisanje. Ne dopuštamo sebi da vidimo širu sliku, i ako nismo u potpunosti u miru s tim, znači da nešto ne štima.

Mnogo puta čujemo: ‘’Ja nikada neću dobiti taj posao.’’, ‘’Ja nikada neću imati prave prijatelje.’’ itd … I znate šta? Dok god ste vezani za te misli, zaista nećete. Proživljavanjem iste emocije iznova i iznova, samo je potvrđujete i ohrabrujete da vam redovno dolazi u život na šoljicu čaja.

Na jednom poslu vam je solidna plata, ima se po koji slobodan dan, ali željni ste godišnjeg odmora kada vi želite. Ili, partner, koji je divan, ljubavan, ali dopušta da mu se roditelji miješaju u vašu vezu. I još bezbroj sličnih primjera. Interesantno je koliko možemo dosta da naučimo od djece. Prosječno dijete kroz život ima mnoštvo ideja o tome čime želi da se bavi. Može biti da prvo želi da postane doktor(ica), učitelj(ica), pa da završi matematiku i na kraju radi kao stjuard(esa). Znači nema ograničenja vremenom i okolnostima,već ideje same dolaze za dalji rast i put. Baš kako bi i trebalo da bude. 

Ko kaže da treba da se bavimo samo jednim poslom kroz život?

Prisutnost pritiska nije prijatna. Sve što moramo nije prijatno, bilo to da moramo negdje da idemo, ili nešto uradimo. Osjećamo se kao vezani omčom . Pa se udarimo malim prstom u sto, glavom u vrata viseće kuhinje, telefon nam ispada iz ruku. Sve su to mali, (čitaj veliki) znaci koji nas opominju. Treba stati i zapitati se: ‘’Šta me to muči? Zašto imam otpor? Da li su ovo iste emocije iznova?”

Neki ljudi žive u uvjerenju da po pravilu moraju da budu u jednom braku čitavog života, da su vezani samo za jednu osobu - iako nisu sigurni da je to prava osoba za njih. ‘’Sramota’’, je da se razvedu, a tek da nađu nekog novog i osnuju novu zajednicu. Taj isti (nesrećni) par šeta ulicom sa kesama za šoping, držeći se za ruke, svezane bodljama. Javlja se pitanje: ‘’Šta ako prelomim?’’,  ‘’Da li će ljudi da me ogovaraju?’’.

A kako to u ljubavnim odnosima funkcioniše? Ljudi misle ako kontrolišu svog partnera, čitajući mu poruke na društvenim mrežama, dijeljenjem zajedničkog profila ili pravljenjem scena ako se izađe uveče sa društvom, da je to prava ljubav. 

‘’On je MOJ, dok je sa mnom, ima da bude kako ja kažem’’. Nijedno ljudsko biće nije predmet da bi se posjedovalo. Ljudi se poslije pitaju zašto u ovakvim momentima pucaju veze? Ali suština je da dajete ono što vi želite da imate, a to je sloboda. Pogrešno smo naučeni, da prvo primamo pa dajemo . Trebalo bi da bude obratno.

Čovjek se veže za lik koji je sam stvorio. Veze se sa svoju percepciju partnera, prijatelja, kolege. Kada se ispostavi da on nije onakav kakvim smo ga zamislili, dešava se razočaranje. Kad se okrenemo unazad i vratimo film, možemo da naiđemo na sitne djeliće koji ne odgovaraju čitavoj slagalici, ali se ignoriše jer zašto bi se od sitnice pravila planina? Ni ne treba! Ne razočara nas osoba, već uvjerenje koje smo imali o njoj. Čim se uvjerenje poljulja, sve se vidi mnogo jasnije.

Ali ne krivite sebe. Ljudi koji su ljubav, sami po sebi žive ljubav, bez druge osobe. Niko nije ništa pogrešno uradio ili rekao. Ljudi su prestali da budu dio vaših života jer nisu ljubav, I zato su sklonjeni sa vašeg ružičastog puta. Spuštanjem kriterijuma, I vezivanje za uvjerenje da ne možemo bolje nam samo pravi duži put do pravih ljudi. Ali, i do sebe. Neki ga nikad ni ne pronađu. Velika je stvar preuzeti odgovornost za vlastiti život. I otpustiti. I dopustiti. Ali ono što sigurno znam jeste da se niko nije pokajao.

Najbitnija je ljubav jer ona odvezuje, oslobađa. Ne mislim na ono: ‘’On radi sve što ja hoću, kako hoću, I prilagođava mi se.’’, već… Kada volimo, onda razumijemo, Poštujemo drugu stranu. Poštujemo tuđi izbor. I u tome su istinski darovi.

Sredinom marta, dogodilo se da sam se zadesila u rodnom gradu, u kojem ne živim zadnjih nekoliko godina, sa namjerom da ostanem par dana. Ali s obzirom na sva dešavanja u svijetu, ostala sam tu sa koferčićem i četkicom za zube, dva ipo mjeseca. Dolazili su mi momenti gdje sam razmišljala o razdvojenosti od svog života i ljudi, kojima sam svakodnevno okružena. Ali nisam dopustila sebi da se vežem za život kakav sam vodila, već sam se okrenula sadašnjem životu, misleći o tome šta mogu SAD da uradim. Odvezala sam se od stare rutine i radila nove stvari za koje inače ‘’nemam vremena’’. Provodila vrijeme sa ljudima sa kojima se inače mnogo ne viđam.  Svako “odvezivanje” u životu dovelo me je do sebe, pa i ovaj.

Odvezivanje je direktan put u dušu. Zagrlite sebe čak i kada mislite da nemate zbog čega da se radujete. Skinite konopce koji su vas stezali svih ovih godina. Što ste manje vezani, više ste slobodni. A sloboda vam donosi poklone ljubavi kao bumerang. Toliko je mjesta, ljudi, životnih prilika pred vama. Do vas je koliko brzo ćete stići dotle. Ali ono što je sigurno, čekaju vas sa osmijehom i raširenih ruku.

Odvežite čvor svojih misli i tijela. Možda je neko ili nešto, tražilo baš taj ples slobode koji diktira vaš ritam.