Rukopis

09.05.2020

Robovi tuđih mišljenja

Autor: Jasmina Fulurija

Svi smo makar jednom u životu došli u situaciju da nam je rečeno da nešto ne možemo ili ne smijemo. Govorili bi nam da je to jedino mišljenje koje postoji, ili se jedino broji. Koliko je samo propušteno poslova, ljubavi, nada, snova, novih početaka.. ali. Sve je do percepcije. Ako mislimo da su nam propuštene prilike jedino što nam je obezbjeđivalo nešto bolje i da ništa poslije toga ne dolazi, griješimo. Nismo naša prošlost, već sadašnjost. Danas kreiramo svoje sutra, i u jednoj sekundi možemo da promjenimo sve.

Dok se čovjek školuje često sluša: ''Jao da 'oće završiti ovu školu/fakultet više.'' Kada se završe sve škole sluša se: ''Pa jesi li se zaposlio, a daj brate radi bilo što.'' Onda iskoči neka poslovna ponuda pa mu kažu: ''A ne nemoj raditi taj posao od 300 eura, sramota je to.'' (Digresija: a to što joj/mu majka i tata i dalje kupuju uloške ili dezodorans, to nije ''sramota''.)  I onda čeka i čeka, dok mu/joj neko drugi ne odobri posao po svom kriterijumu...                      

''Kad ćeš da se ženiš više?'' , ''A kako to da nemaš djecu još uvijek, što čekaš ti?'' ili ''Zar ti ne želiš djecu?'' , ''Vidi ovaj nije normalan, neće da ostvari potomstvo!'' Mnogo ovakvih pitanja čujemo u svakodnevnom životu i dolaze kao konstanti šamari, pokušavajući da nas uvjere da živimo pogrešnu realnost. Krajnji zbir je da u kojoj god životnoj dobi čovjek da se nalazi, uvijek će postojati neko očekivanje i intrigantno pitanje koje bi trebalo da ''utiče'' na svijest i odluke osobe.    A ako to ne odradi posa', on je društveni uljez...

Sa svim ovim pitanjima, i kolektivnim pritiskom, pojedinac teško da može da izgrađuje svoje mišljenje.  Previše je društvenog nerazumijevanja i odbacivanja ako ljudi ne dijele mišljenja i ne rade iste stvari. Ne možemo svima da se svidimo, i obratno. I znate šta, i ne moramo.  U svom tom udovoljavanju, pojedinac se gubi i na kraju ne zna ko je.  Ljepota je u tome što smo svi različiti, i što na drugačiji način možemo da doprinesemo kolektivno i nudimo nove ideje. Nisam neko ko uživa u debatama, i dokazivanjima ko je u pravu, a ko nije. Mišljenje je opciono, pravo koje imamo od rođenja. Razmijenjivanje mišljenja treba da dođe kao opuštanje, uz šolju kafe ili čaja dok sunce blago grije. A prihvatanje je najslađe, kao zadnji komad torte.

Treba saslušati druge i ustupiti im prostor koji zaslužuju. Sigurno da možemo da čujemo nešto novo što će da utiče na nas. Mišljenje može da se mijenja, i čovjek se kroz život mijenja i raste zajedno sa svojim idejama.  Nametati nekome nešto kao i obrnuto, vodi ka ćorsokaku. Nijedno mišljenje nije pogrešno, vec može da se kaže: ''To mišljenje mi ne leži.''

Posebnu pažnju bih posvetila ljudima koji su odrastali ili odrastaju u porodicama sa visokim autoritetom . Strah i ''poslušnost'', koji se tjeraju u kosti od malena, mogu da nose sa sobom teške posljedice. Dijete sigurno neće raditi mnoge stvari ne bi li bilo kažnjeno, tj. da mu zabrane da ide napolje, gleda crtani, itd.. Ali šta ako isto to dijete odraste i bude željno svega i svačega, i da onda ne umije da stavi sebi granicu. Jer kako kažu zabranjeno je najslađe. Dijete je sačuvano da ne postane kriminalac, silovatelj i kockar.. Jeste. Neki... Dijete odraste i dalje ima problem sa stavom i samopouzdanjem, i misli se: ''Da li će moj roditelj da podrži moju odluku?'', ''Da li će im se dopasti moj novi direktor.'', ili ''Ljepša ti je bivša djevojka no ova sad''. Svako odudaranje mišljenja smatra se kao nepoštovanje ili udaranje na kontru, da se neke stvari rade iz inata roditelju. Jednog dana tih roditelja neće biti a dijete je odraslo (u svakom smislu te riječi) i treba da se sklopi bitan posao, ili kupi stan... I onda se dešava da ta odrasla osoba ne umije da donese odluku.. Sumnja u nju i treba mu odobrenje jer je tako navikla...

Tata, đe si?

 

Kao pojedinac,  mnogo puta sam bila u situaciji da mi neko kaže: ''Kako mozes da slušaš taj i taj bend?'' ili ''Znaš li kako će ljudi čudno da te gledaju sa tom bojom kose?'' itd..  Nekad nije ni do komentara, već do načina kako će vam ih neko reći. Kao kada vam mama kaže: ''Ta haljina ili košulja ti nije za ovu priliku što ne znači da nećes imati za neku drugu da je nosiš.'' Komentara će biti uvijek, samo je do nas kako ćemo da ih prihvatimo.                                                                                                                                  

U školi sam imala jednog profesora koji je tražio da svaku lekciju učimo napamet iz knjige. Na čas odgovaranja, ko god bi pokušao svojim riječima da priča ili prvo ispriča sredinu lekcije pa onda početak, istog momenta dobijao je jedinicu i nije bilo nikakve rasprave o tome. Nismo imali prostora da mu predložimo nove ideje oko funkcionisanja nastave. Imala sam peticu iz tog predmeta, iako sam znala da je to pogrešno, i da ja sada nemam adekvatno znanje iz tog predmeta.

U svom društvenom neredu treba se izboriti za sebe i svoje ciljeve. Ne znači ako je nešto drugačije da je loše.Toliko bježimo od grešaka i trudimo se da budemo savršeni za druge, da dokažemo da znamo najbolje i najmanja nepravilnost ''kvari'' sliku o nama... ''Jesam li ti rekao da će ti se to i to desiti na ovom poslu!'' ili  ''Ma znao sam da će te ta cura prevariti – isto je i meni odradila bivša.'' Svako govori iz svog iskustva, ali treba dozvoliti sebi da učimo iz svojih grešaka i pobjeda. Toliko brinemo da ne razočaramo druge, a zapravo najviše treba da brinemo da ne razočaramo sami sebe. Da se neke loše stvari (loše - kao termin je stvar percepcije) nisu dogodile ne bismo bili ovo što smo sada, i iznova bi nam se dešavale dok ne bi shvatili svoju lekciju. Tu lekciju ne mogu da nas nauče mama, tata, komšinica, neki lik sa drugog kraja grada koji nas prati na društvenim mrežama... Dozvoljavajte sebi slobodu mišljenja i izbora, jer tako jedino nikada neće pogriješiti. Danas, sada možemo da razmislimo o tome šta želimo,  i kako izgleda naš san. Ali prije svega, treba uživati u putu do njega...

Podizanjem svijesti šta govorimo drugima, dajemo im prostor da iskažu svoje mišljenje. Samim tim postajemo dio nečijeg rasta, kao i oni našeg...  Na kraju krajeva, najveće bogatstvo je u nama, a ne oko nas. Ako to ispoljimo na pravi način, ne možemo ni da zamislimo koliko glasno može da se čuje odjek. Na ulici, televiziji i društevnim mrežama je puno buke i nadglašavanja. Saslušajte jedan glas, možda vam se nesto i promijeni.

Možda ćete svjedočiti otvaranju jednog pupoljka, koji je čekao svoj momenat, da iz njega nastane ruža.