Rukopis

28.08.2021

Razumijevanje tražim!

Autor: Vanja Samardžić

Koliko god da se o ovoj temi priča, malo je, jer nerazumijevanje kao da raste. Ljudi koji imaju psiholoških problema, uz to što se bore sami sa sobom, moraju ozbiljnu borbu da vode i sa ljudima oko sebe. Koliko je to zapravo frustrirajuće, konstatno objašnjavati šta ti se dešava, a nailaziti na zid prepun predrasuda i nerazumijevanja. 

Neka vas izgled ne prevari, jer depresivni, anksiozni ili ljudi koji se bore sa nekim drugim vidom psiholoških problema ne moraju uvijek izgledati tužno ili potišteno, već jako često i veselo. Izgled ne mora ništa da govori u tim situacijama, jer ljudi obično takve borbe vode unutar sebe. To je jako često mehanizam odbrane, zbog toga što u suprotnom, ako izgledaju tužno i potišteno, dobijaju komentare da su negativni. Plaše se da će biti ostavljeni i zato potiskuju svoja osjećanja pred drugima, što ih dovodi u još težu situaciju za njih same. Dolazi do sve većih nesigurnosti. Baš zbog toga bitno je da ovo više ne bude tabu tema.

Kao društvo smo jako skloni predrasudama i ne kapiramo kako smo neke normalne stvari proglasili za nenormalne. Skloni smo da ljudima odmah pišemo dijagnoze, jer čim je neko tužan on je odmah i depresivan, a ako je depresivan to znači da je i lud. Sramota je biti tužan, razočaran, bojažljiv jer sve su to negativna osjećanja za naše društvo. Takva osjećanja kvare imidž modernog društva. U modi je da konstantno moramo biti nasmijani, puni pozitivne energije – što je predivno ako smo zaista takvi. Ali, ako se ja istinski ne osjećam tako, ako ne mogu na silu da se smješkam, da li to znači da sam negativna? Ako kao društvo ne kapiramo i ne normalizujemo osjećaj tuge ili razočarenja, kako možemo shvatiti depresiju, anksioznost i slične probleme. Ne zapitamo se nikada zašto je neko takav kakav jeste, nego samo zaključujemo. Ukoliko neko ima problem sa anksioznošću, ne pitamo se šta je tu osobu dovelo do takvog stanja, nego smo već zaključili ili da je luda, ili da je lijena ili da je samu sebe dovela do takvog stanja.

Znam koliko je teško boriti se sa raznoraznim psihološkim problemima, i koliko sve to otežava okolina puna nerazumijevanja i predrasuda, ali znajte da niste sami. I znajte da će proći. Da će posle kiše, koliko god dugo padala, doći sunce. Zapravo sunce je najljepše kada dođe posle kiše. Zaista će proći ta oluja kroz koju prolazite i tada ćete toliko biti ponosni na sebe što ste sve izdržali i izašli kao pobjednik. Znam da je teško, ali ne dozvolite da vas mišljenje okoline slomi, jer izgleda da je danas najteže pružiti podršku i razumijevanje nekome. Ja se zaista nadam da će doći neka bolja vremena za sve nas. Vremena u kojima ćemo biti bolji ljudi, jer je to jedina suština svega. Biti čovjek. A šta je ono što je bitno za tog čovjeka? Da bude slobodan. Nadam se da će doći vrijeme u kojem nećemo morati da krijemo svoje emocije, plašeći se osude okoline. Jer to je sloboda, zar ne? Bez straha živjeti ono što jesi. Dok ne dođe to vrijeme, ja tražim razumijevnje i podršku za sve ljude koji se bore sa depresijom, anksioznošću, napadima panike i mnogim drugim oblicima psihičkih problema. Tražim razumijevanje za ljude koji sve te borbe vode sami, ali i za one koji su okruženi mnoštvom ljudi, a osjećaju se kao da su sami.

Zapamtite, ne znate zašto je neko takav kakav jeste. Zašto se neko više ne smije kao  prije, zašto se neko tako lako rasplače, zašto neko izbjegava gužve, a neko izbjegava da bude sam. Svako vodi neku unutrašnju borbu sa samim sobom. Neku borbu za koju niko ne zna. Zbog toga budimo ljubazni jedni prema drugima. Budimo ljudi.  

Naslovna fotografija:  ThitareeSarmkasat - Pixabay