Poezija

12.07.2021

Govori tiho

Autor: Suzana Rudić

Ponovo ispitni rok, cvetaju lipe.

Ispitani od petnih žila do utabanih staza

na kojim nas čekaju strašila,

nad čijim ranama razvlačimo ton plača

nakon porušenih crepova,

rogova kojih rastu u nama.

Govori tiho, jun skida etikete ljubavi,

stavlja u vešeraj,

ispira od mirisa odbačenosti,

preoblikuje u prašinu.

Došao bi u moj grad, da na počinak

ostaviš plišano telo.

 

Govori tiho, plašim se da mi ne rašiješ utrobu,

otmeš slamke uz koje se držim,

i ja tebe rogom svojim ne povredim,

Tebe, moj dobri dimnjačaru,

koji moje prste staništem zoveš,

jezik bulevarom na kojim trijumfuju neimari tvog imena.

Govori tiho, javiću ti se predveče,

kad vučja krv prestane da kipi,

od nje štit izlijem

protiv krezube nemani koja se sladi zavičajnom niti.

Otima krede od nejači koja beleže zvonak smeh mladenaca.

U postelji konzervira smrznut dah.

Zažmuri, vrati se u žiže

gde bol ne kuca na dveri i ne lepe se umrlice.

Reklamiraj Bogu breme,

kapariši novu parcelu ispod nebeske kape.

Sa mnom ne polazi, razgradiću ti štit

dok potisujem dogovor sa sobom.

Potpisujem presudu da se ne ogledam u predelu tvog oka.

I to boli, boli zebe, trne.