Poezija

29.03.2021

Kad pjesnik umire

Autor: Krsto Giljen

Moje vratne žile, rasuto paperje omeđeno slovima skerletnim.

Traljavo lice ko u tkalje, kosa dovoljno seda, da odbljesak svitca u njoj zaželi da konači. 

Ubogo i ništavno telo, gomila otpada za uništenje.

Splet svijutaka uvezenih ni u šta, nastalih ni iz čega, perjanici odvoze kroz noć prkoseći nebu šutnjom.

 

Nema vjetra da im tračak suze u očima nanese, da prostruji klepetavim kostima, da podere veo kojim me ogrnuše. 

Nema ni princa u belom da sa mojih usana pokupi nataložene reči, neispisane listove hartije.

Nema ga da mu usnama u srce utkam najljepše pjesme, da mu u uho utisnem melodije, kao runo zlatne.

 

Ničega više za mene ovde nema.

Drumom perjanici vukljaju kola zaprežna.

Tišina se pruža svodom poput svile razlivene po orošenom tijelu konkubine.

Noć tugaljiva, poprima boje ahata.