Poezija

02.11.2020

Novembarska

Autor: Marija Dragićević

Svake  večeri  uredno  sam  sahranjivala  stare  osjećaje.

A oni se  jutrima  vraćali  sa  prvim zracima sunca, udarima vjetra ili  kapima kiše

I magle su ih prepune, one teške jesenje . 


Poput bumeranga  se vrate,  uđu  bez  kucanja,

Zapljusne me  njihova  toplina , teško se  diše.

Vaskrsavaju poslije hiljadu i jedne smrti.

 

Nude  mi  primirje,

al’ samo na čas dok ne postave  ultimatum  po  ko zna  koji  put.

Pregovaramo satima , bezuspješno, mučno. 


Sati se pretvaraju u dane, dani u godine.

Preplavljuju sobu, mene.

Pune su ih police , kutije za  nakit, tek oprani peškiri.


Mogu  da  ih namirišem u svakom kutku. 

Ne  ostaje  prostora  ni  za  šta  drugo.

Osim  za  jedne  oči  koje su  ih  probudile.