22.02.2021

„Sutra ću sve patnje u jedan grob sahraniti“

Autor: Aleksandra Lazarević

Svako dijete zaslužuje bezbrižno djetinjstvo, jer kao što kaže Jerzy Urban: „Teško djetinjstvo nikad ne završava. Piscu Danilu Kišu je to bolna rana, i ako ste se ikada zapitali zbog čega je pisao sa velikom dozom pesimizma, upravo je to zbog ratnih nedaća i „etnografske rijetkosti“.

Danilo KIš je rođen na današnji dan 1935. godine u Subotici. Bio je jugoslovenski građanin jevrejskog, mađarskog, srpskog i crnogorskog porijekla.

Prve idilične godine života provodi u Novom Sadu. „Iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mòra sna: moja majka drhti. To je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad, kazao je Kiš.

„Godina je četrdeset i druga, januar, početak tragičnih “hladnih dana”, što je samo eufemistička metafora iza koje se krije barbarski pokolj vojvođanskih Jevreja i Srba, dodaje pisac. Riječ je o Raciji u južnoj Bačkoj, masakru nad civilnim stanovništvom koji su izvršili pripadnici oružanih snaga i vojske Kraljevine Mađarske. Porodica Kiš se tada često selila, Danilov otac se nadao da će proći kao autentični arijevci (Arijska rasa je termin iz rasne teorije o supremaciji bijele rase. Adolf Hitler i nacisti su je koristili za politiku istrebljenja Židova, Roma i drugih ne arijskih rasa).

To što je na kući u Bemovoj 21 (ranije Nemačka ulica) na dan početka novosadske “racije” osvanuo strelasti krst a ne žuta zvezda (kao na zgradama gde su stanovali Jevreji), nije se dogodilo samo stoga što je naša stanodavka bila Mađarica, nego i zahvaljujući činjenici što je moj otac uspeo da prikrije od nje svoj pravi identitet”. Ipak, par nedelja kasnije na grudima Danilovog oca se našla Davidova zvijezda.  Iako je opisivao svoje djetinjstvo, nikada nije napisao da je imao generalnu probu žute zvijezde. Naime, zakon je predviđao da u mješovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve, a kći majčine vere, te je njegova majka sašila na singerici dvije Davidove zvezde, veću i manju. Međutim, nije došlo do toga da on svoju nosi.

Umjesto bezbrižnog djetinjstva dobio je traume, a taj osjećaj straha i gladi nikada neće zaboraviti. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada se o tome pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima –gulazima- čije su postojanje francuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom, istakao je čuveni pisac koji je o ovoj temi pisao u knjizi „Grobnica za Borisa Davidoviča“.

 

SUTRA

Svake večeri, umoran od ostvarenih želja,

ali uvek s drhtajem nade u srcu,

prošapćem jednu reč:

Sutra!

Sutra će mi neko reći: sine;

sutra će mi neko reći: dragi;

sutra će mi neko reći:... volim;

sutra ću sve patnje u jedan grob sahraniti,

u jedan grob bez krsta, bez znaka,

da ni spomena na njih ne ostane;

sutra...

I tako trista šezdeset pet dana u godini –

Sutra!... Sutra!

Danilo Kiš

foto: XXZ Magazin